Intervju, advokat Dejan Bogdanović
ИНТЕРВЈУ
АДВОКАТ ДЕЈАН БОГДАНОВИЋ, БИЈЕЉИНА
Интервју водио в. асс. Ђорђе Мариловић, мр
Снимљено 1. марта 2019. године у просторијама АК Стојановић у Бијељини
Састали смо се да сазнамо шта нам Ви као некадашњи студент Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву, као један од његових најуспјешнијих дипломираних правника, можете рећи о разлозима за упис на студије, искуствима са студија, дипломирању, тражењу посла, почетку правничке праксе и грађењу адвокатске каријере.
Да кренемо од разлога за упис. Како сте се одлучили баш за правâ?
Феномен криминалитета одувијек ме је занимао. То је оно што ме је кроз читав живот и дјетињство привлачило. Прва жеља била је да будем полицијски инспектор, детектив. Међутим, због објективних околности нисам могао да прођем селекцију као кандидат у Вишој школи унутрашњих послова, јер су ме здравствени разлози (слабовидост) у томе спријечили. И, онда, као логична посљедица тог интересовања јавила се потреба за неким ангажманом у сфери права. Да напоменем, у питању је 1999. година кад се сазнаје да ће Правни факултет у Источном Сарајеву, тада Српском Сарајеву, основати Одјељење у Бијељини. Октобра 1999. године креће прва генерација у којој сам и ја био. Било нас је око 150 на првој години. Уписао сам факултет у другом уписном року, јер сам први уписни рок пропустио пошто сам био у војсци. Служио сам војни рок од октобра 1998. до јула 1999. и завршио сам Школу резервних официра у Билећи. Други уписни рок био је у септембру када смо полагали пријемни испит. Студије сам уписао као ванредни студент. Тако је кренула моја прича о праву, о „повоју“ Правног факултета у Бијељини и мом правничком почетку. Били смо смјештени у просторијама некадашње ОШ „Радојка Лакић“, данашњој ОШ „Свети Сава“. Наш је био трећи спрат. Имали смо прво једну учионицу, па другу учионицу... Некако с пуно емоција се све то радило, с пуно емоција смо пратили предавања и много нас је било на предавањима. Чини ми се да је било дана када се није могло сјести у амфитеатар, јер су сви жељели да долазе. Наставни кадар је био изванредан. Професори Радомир Лукић, Коста Чавошки, Зоран Стојановић, то су све великани, правници који су нас заиста научили много чему.
Морам да примијетим, овдје је занимљивост ШРО!
Школа резервних официра (ШРО) у Билећи је позната школа. Ја сам генерација ШРО која је почела обуку у октобру 1998. године. Тамо сам провео шест мјесеци на обуци, а касније сам три мјесеца обучавао војну полицију у касарни у Бијељини. У то вријеме се бавим и аикидом који је такође био у повоју у Бијељини. Долазио је професор, сада покојни Љубомир Врачаревић, и овдје основао клуб аикида који и данас постоји. Данас клуб води мој другар Јовица, који је тих година са мном кренуо да се бави аикидом. Тако је лагано кренула моја животна прича – аикидо, ШРО, специјалистичка обука војним полицајцима у Бијељини, а онда Правни факултет.
Да ли је све то имало утицај на студије права?
Без икакве дилеме, Школа резервних официра је мој живот потпуно преокренула. У основној школи био сам међу најбољим ђацима. У Гимназији, нисам био баш тако добар. Није ме много занимала школа, искључиво ме занимало дјечачко доба и све што оно носи. Било је то врло турбулентно вријеме за мене. Међутим, одлазак у војску ме је потпуно преобразио.
Школа резервних официра је класична школа, састављена од теоријске и практичне наставе. Вреднују се и теоријска знања и практични резултати. Имао сам прилично добар успјех у тој школи. Ту сам почео добијати десетке. То ме понукало да схватим како учење, заправо, има неке привилегије. Рецимо, допуст. Могао сам да изађем у Билећу скоро сваки дан због десетке из минобацача, из оријентације, или из расклапања и склапања оружја. Ништа то посебно не значи, Билећа је мали град, обиђеш за 15 минута двије улице, али сама чињеница да можеш изаћи та два сата симболички много значи. Али каква је сврха да изађем сам, па сам остајао у касарни са другарима. Међутим, привилегија да то на основу свог знања добијеш, за тих шест-седам мјесеци боравка у Билећи мијењала је моју свијест постепено. Увјерен сам, да није било војске, Ви и ја сад не бисмо сједили овдје. Ја бих сигурно отишао у неком другом правцу. Међутим, то ме је опредијелило. И на крају, све се савршено уклопило. Војна дисциплина која ме је научила много чему и Правни факултет који је био пун погодак за мој начин размишљања (нисам склон математичкој логици, друштвене науке су ми увијек ишле боље), све то је умногоме допринијело да сам кроз Правни факултет заправо „прошетао“.
Какав утисак сте тада имали о Правном факултету у Источном Сарајеву, тада Српском Сарајеву? Пошто се тек отварало Одјељење у Бијељини, људи можда нису ни навикли – Бијељина прије тога није била позната као универзитетски центар због свих друштвених и економских околности. Да ли је то утицало тада на студенте? Чујемо да је био пун амфитеатар и учионице. Да ли је то утицало на студенте, и на који начин, с обзиром на то да је све било у повоју, како рекосте?
Сама чињеница да нешто има елементе авангарде, да је у повоју, носило је неку емоцију. Прије свега, ми смо се тада сви дружили. Пријатељства која су тада створена, и дан-данас функционишу. Моје колеге који јесу или су били ваши предавачи, као што је била Милица Панић, другари који су отишли да раде у градским и републичким институцијама, сви међусобно смо имали и имамо јако добре контакте. Имам утисак да нас је као студенте све радовало. Била је привилегија да студирате у сопственом граду, било да сте рођени у Бијељини или сте силом прилика доселили у Бијељину. Имали сте могућност да вам је код куће све опрано, скувано, чисто, а да студирате. То је страшна привилегија. Не знам колико је данас омладина уопште свјесна привилегије да им мати и отац раде, да скувају и очисте за њима, а да је њихово само да сједу и да науче. Понављам, то је невјероватна привилегија. Ми смо то тако доживљавали. С друге стране, ни моје тадашње социјалне прилике нису биле такве да сам могао лако да одем у Нови Сад, Београд, Бањалуку. Оснивање Одјељења у Бијељини, у тренутку када то мени треба, када дефинишем свој животни пут – да ли студирати или кренути другим путем – заправо је била изузетна срећа, тако бих рекао. И онда је та срећа наставила даље да путује. Та срећа ће ме довести до тога да већ крајем друге године студија, 2001. год., факултетска предавања постају недовољна за моју жеђ за правом, тражио сам више. Жеља ће ме одвести до канцеларије адвоката Миодрага Стојановића, гдје ћу провести двије и по године као волонтер, а и даље ћу бити на факултету. Радио сам, помагао у оном обиму колико сам могао да помажем, не у смислу радноправног односа, нити неког волонтерског уговора. Међутим, радовало ме је да могу да напишем тужбу, па да одем да полажем испит из Стварног права. Та пракса, као додатни мотивишући сегмент, допринијела је да факултет завршим прилично брзо. Почео сам са студијем у октобру 1999, а 30. јуна 2003. сам дипломирао. Све вријеме праксе имао сам и принципала, адвоката Миодрага Стојановића, који је знао додатно да ме мотивише. Само ћу један примјер навести: 2003. је година, отприлике почетак марта. Принципалу се врше припреме за суђење у једном предмету у Хашком трибуналу, Јокић и Благојевић, он нема приправника, ја имам још пет испита да завршим. Имам априлски, јунски и септембарски рок пред собом. Правим себи распоред. Негдје почетком марта, он долази са идејом и каже: „Положи све ово до 30. јуна и 1. августа 2003. ћеш почети радити.“ У том тренутку, то дјелује немогуће! Пет испита које сам намјеравао да положим у септембру, сада треба да положим у јуну. Међутим, чињеница да ћу добити посао била је одлучујућа. Ако ме памћење не вара, 10. или 11. априла 2003. године полажем два испита у једном дану. Ујутро полажем Привредно право у 10 сати, и то у Источном Сарајеву, у Палама (пошто тада четврта година још није била у Бијељини), а поподне Политичке системе код професора Радомира Лукића. А онда, учим три предмета истовремено – Радно право, Управно право и Међународно јавно право. У јуну, 6. или 7. јуна, дајем један испит, 15. или 16. јуна други, а 30. јуна завршавам са Радним или Управним правом, не сјећам се тачно. И започињем радни однос 1. августа 2003. године. Ево, скоро шеснаест година сам у радном односу, што као приправник, што као стручни сарадник, а адвокат сам од 1. јануара 2008. године. Дакле, преко једанаест година сам адвокат.
Подсјетимо, у то вријеме испити нису били подијељени као данас, по Болоњском систему.
То је стварно било експресно, нарочито два испита у дану. Знам да је то оставило утисак. Имам другаре који раде у Тужилаштву, у Суду БиХ, у СИПИ, који се сјећају да је био неки студент који је положио два испита у истом дану. Чињеница да ћу добити посао – то је мене просто...
Тај посао није био много плаћен. Био сам приправник који није ништа знао, а заправо је ипак знао јер сам двије и по године писао поднеске у кривичним, парничним, ванпарничним предметима. Та пракса је допринијела да много лакше пролазим кроз испите него да сам само учио.
Било је дивних професора, проф. Оливер Антић, проф. Борис Кривокапић, проф. Коста Чавошки. Покојни проф. Новица Војновић, дивно искуство смо имали с њим. Они су били одлични професори. Била је плејада врхунских професора који су знали да пренесу знање. Рецимо, проф. Зоран Стојановић, чије схватање Кривичног права превазилази границе Балкана и иде много шире.
Иначе, академски рад није ме нешто посебно занимао и нисам се борио за просјек. Прве двије године просјек ми је био, чини ми се, око 9,5. Кад сам схватио да ме првенствено занима пракса, било ми је свеједно шта ћу добити. Мислим да ми је коначна просјечна оцјена била око 8. Моја жеља за правом које је живо, опипљиво, одвела ме је путем кривичног права, којим се скоро искључиво бавим и дан-данас.
Какво је било Ваше искуство у првим данима у пракси, када сте почели да радите, односно кроз приправнички стаж? Навели сте да сте већ током студија имали додира са праксом, захваљујући адвокатској канцеларији Миодрага Стојановића. Какво је било искуство кад сте као дипломирани правник већ могли да и званично учествујете у поступцима?
У тренутку формалног запослења, 1. августа 2003. године, немам свог принципала у Бијељини. Он се налази у Хагу, и практично је све препуштено мени, од пријема странака, преко писања поднесака, пријема поште, до одлазака на суђење.
Најупечатљивије суђење, које увијек спомињем – збило се 3. августа 2003. год., мог трећег радног дана. Идем на расправу, ријеч је о поништењу уговора због мана воље – то су они ратни уговори, чувени чл. 28, и накнада трошкова који су учињени након што су закључени уговори, размијењени посједи, па су људи који су досељавали на подручје Бијељине, градили, дограђивали, преграђивали објекте које су купили односно размијенили, повећавајући им притом вриједност. Сјећам се да је у том предмету било 27 расправа прије него што ћу ја доћи на 28. Судија је био Војислав Драшковић, он је данас наш колега адвокат. Ја сам се толико презнојио да сам послије суђења морао отићи право кући да се истуширам, да мало дођем себи. То је било страшно искуство. У тренутку схватите да је човјек кога једино можете да упитате за савјет „само“ 1700 km далеко. Не могу да га назовем, могу само да будем препуштен себи. Тако је и кренуло. Та ватра те ваљда научи да знаш да се огријеш, али и да знаш да се склониш да те не опече.
То је тако трајало све до 2005. године, када сам положио правосудни испит. Код правосудног испита, све је ишло једноставно, ваљда ме је пратила и срећна звијезда. Ипак се не може без неке среће, мора нешто да се деси да будете у прилици, да препознате такву прилику, а онда и да схватите да је то то, да зграбите. Низ прилика се деси, али људи их не препознају. Мене је нешто водило у том правцу, можда жеља за кривичним правом. Тако да сам вријеме „приправниковања“ провео практично сам, али уз свесрдну помоћ принципала, сада колеге партнера Стојановића, који је давао савјете колико је могао, јер је у том тренутку водио врло тежак, озбиљан и захтјеван предмет у Хашком трибуналу.
Тад није било ових модерних технологија у мјери као данас.
Олимпија је стара машина зелене боје на којој сам писао до 2005. године. Нисам дао да се измјести из канцеларије. С њом смо почели. На њој сам научио да куцам и да региструјем привредна друштва са четири-пет регистрационих листова, па између индиго папир. Странке су у то вријеме хтјеле што више шифара дјелатности, а они се заправо баве једном. Онда искуцате 150 шифара, а деси се да једну погријешите, па онда поново куцате, или ставите коректор, чекате да се осуши, па намјештате да слово откуцате на баш исто мјесто. Ти почеци су били занимљиви.
Правосудни испит?
Правосудни испит сам полагао у Бањалуци. Полагао сам 21, 22. и 24. новембра 2005. године и положио сам га, вјероватно уз дозу среће, из првог пута. Имао сам ту част да ми комисија честита и да ми предсједник комисије каже да сам једини кандидат који је у то вријеме полагао комплетан правосудни испит за сат времена и двије минуте. То је било експресно. Мени је неко просвјетљење дошло. Судија Бужанин, данас судија Врховног суда, био је на кривичном праву и усмени испит је почео, он ми је поставио неколико питања из кривичног права, из моје омиљене области од које и данас живим. Послије тога је питања постављала судија Биљана Томић, судија Врховног суда на парници, након ње, тада адвокат Ирена Мојовић послије нотар, сада судија Уставног суда. Затим, управно и уставно право...
Након тога, одмах сам уписан као стручни сарадник, већ 24. новембра стекао сам услов за упис, а 1. јанура 2008. године уписан сам у именик адвоката, и ево дан-данас сам адвокат.
Геометријска прогресија!
Била је то геометријска прогресија. Тако, ваљда, Бог намјести. Просто, слагале су се прилике, а мени је Бог дао да схватим да је то то што ми треба. Те прилике се намјесте, само треба разабрати.
Негдје 2003. године, прије свих ових дешавања и оног мени значајног разговора из марта, данашњи колега адвокат Стојановић и ја одлазимо у Нови Сад и тамо се састајемо са човјеком који се бави накнадом штете, а који је некад радио у ДДОР осигурању Нови Сад. Због реосигурања по Закону о осигурању, уколико се аутом из Србије направи штета на територији БиХ, онда ће услужно осигурање исплатити осигуравајућа кућа из БиХ, па ће онда то наплатити од стварног осигураника. Тај човјек нам тада понуди неких 60–70 предмета, да у име ДДОР-а тужимо тадашња осигурања овдје (Српско осигуравајуће друштво Јахорина, Бобар осигурање, Нешковић осигурање итд.). Мој принципал, адвокат Стојановић, због обавеза у Хагу није могао то преузети у том тренутку.
Међутим, моји први ангажмани су били баш у вези са регресним тужбама ДДОР осигурања према осигуравајућим друштвима у БиХ. Већ у првој години „приправниковања“ био сам у колима скоро сваки дан – суђење у Требињу, суђење у Зеници, Бањалуци, Сарајеву, Мостару, Ливну... Иако спрва нисмо могли преузети понуђене предмете, они су нас сачекали. Имали смо срећу да поменути колега из Новог Сада није нашао трећег човјека који би то у међувремену радио. Негдје се то намјести, само треба, што каже Маркс, да дођу друштвени односи у тај ниво па да то крене. Видиш какво је сад вријеме, велика је класна разлика, али још увијек не толико да се нешто битно промијени.
Поменули сте како су Вам честитали након полагања правосудног испита. То свакако доприноси слици коју данас има наш правни факултет. Какав је поглед био тада и данас на свршене студенте Правног факултета и уопште о Правном факултету.
Не могу да се пожалим да сам икад имао примједбу, нити чак пошалицу, на рачун факултета на којем сам студирао и који волим, и који ми је дао неопходно, битно, кључно знање. Данас, кад има много више правних факултета, народ, судије и тужиоци на многе од њих не гледају баш благонаклоно. Међутим, на наш факултет сви гледају са уважавањем.
Што се тиче Одјељења у Бијељини, у првим годинама постојања нико није ни знао да оно постоји. Међутим, сама чињеница да то потиче из Источног Сарајева, давало је снагу, поготово што је то вријеме након 1998. године, када је на примјер професор Радомир Лукић водио и учествовао у делегацијама, попут оне за статус Брчког Дистрикта. Један такав правнички ум знао је дати легитимитет. Кад кажете да је то Универзитет у Источном/Српском Сарајеву, и да је то Одјељење у Бијељини, то је јако много значило.
Видио сам данас једну нашу студенткињу, која је недавно дипломирала, код Вас у канцеларији, као и колегицу која још увијек студира код нас на послиједипломским студијама. Можете ли да направите неко поређење, на основу искуства у раду, у погледу рада нашег факултета.
Како раде други факултети, то тешко могу да процијеним, али сама чињеница да се у овом тренутку у нашој канцеларији налазе три човјека која долазе са факултета о којем ми сада причамо, говори у прилог томе да знање које добијају јесте добро. Ја то не говорим само на бази садашња три запослена, него говорим о много људи који су прошли кроз ову канцеларију. За ових петнаест-шеснаест година, откако сам ја овдје, а био сам први приправник у Збору адвоката Бијељина, мислим да је то врло, врло задовољавајуће знање које су добили. Долазили су овдје и бројни студенти са других факултета. Чини ми се, они који су дошли са нашег факултета, имам осјећај да су више вољели тај посао, да су га здушније радили. Ови други, зваћу их тако, били су лепршавији, можда на тим факултетима нису створили довољно радних навика. Они који долазе с нашег факултета, просто су вреднији. Покушао бих то тако да опишем, вреднији су, да им је да раде. Дефинитивно имају бољу подлогу, то мени говори искуство са много приправника који долазе, наши просто имају бољу вољу.
Могу да будем и субјективан, али прије ћу изабрати радника који је вреднији, марљивији, има бољу теоријску подлогу, него некога ко је мање вриједан, лепршавији, ко ће у току радног времена изаћи четири пута на кафу и сл. Просто, изгледа да наш факултет направи правника који хоће да ради. Ето, такав ми је утисак.
Поменули сте запошљавање. Гласине су да има много незапослених правника, а скоро нико не наводи структуру тих незапослених. Колико су оправдане гласине да је правницима немогуће или тешко наћи посао?
Опет, говорећи из искуства са бројним људима који су прошли кроз ову канцеларију, није жеља ове канцеларије да они буду ту два-три мјесеца, годину дана, и да иду, већ управо супротно, да буду, да се покажу и да остану. Кад то кажем, онда могу да кажем и шта је проблем – добрих радника је мало. То могу бити добри математичари, правници, економисти, филозофи. Сматрам да је генерално врло лако наћи посао у правној струци ако се хоће, наравно. Мислим да је у томе велики проблем. Олако се то схвата. Увјерен сам да има оних који студирају само да би студирали. Искрено речено, увјерен сам да је много таквих на факултетима, који су то уписали само да би казали да студирају. Мало је оних који су заиста вриједни.
То би, вјероватно, био савјет студентима?
Морају се посветити, ако то стварно воле. Ту мислим на оне студенте који су уписали Правни факултет зато што воле право, а не зато што је право добра опција кад не може ништа друго. Кад би се направила селекција између оних који то стварно воле и оних који су то уписали да би се само тако звали, онда би се видјело, таквих правника није баш много без посла. Увијек се може наћи неки ангажман, у неком обиму. Вјерујем да је заиста тако. Мени није био проблем да током студија волонтирам, не на новчаној бази, него на бази жеље. Наравно, не могу мјерити свијет на основу себе, то би било потпуно неприлично, али треба да постоје људи који се толико занимају за право, да су спремни да двије и по године раде волонтерски и да упоредо иду на факултет. Дакле, можеш ако хоћеш. То мора бити велика љубав. Очигледно да мора бити велика љубав. Зато говорим о онима који уписују право из љубави, зато што им то „лежи“, и о онима који су то уписали само да би рекли да су на студијама. Тек кад се то све сабере и одузме, може се рећи да ли на бироу има много незапослених правника. Нема много незапослених правника који воле право.
Можда и родитељи нису упознати са овим?
Мислим да је наш факултет претходних година уписао неправично мало студената, јер то пратим. То има везе са менталитетом, и са потребом да се каже „моје је дијете отишло тамо и тамо“. Неправедно је занемарен наш факултет. Можда, нека промоција другачије природе да иде у јавност. Чини ми се да наставни кадар не прави проблем. Да ли га треба додатно подмлађивати, не знам. Можда увести неке демонстраторе, некако мотивисати студенте да добију практично знање, макар да слушају практичне примјере. Вече бесједништва које имате сматрам одличном идејом, зато и имате моју подршку када га организујете. Међутим, мора бити још активности. Да ли ће то радити студенти сами, или неко ко је ментор са стране, не знам. Ви можете теоријски знати КПП, али ако нисте одгледали ниједно суђење, или ако нема ко да каже шта би требало да се деси у поступку, нема ништа од таквог знања. Можда увести мало више неких такмичења. То би, рецимо, мене занимало као студента. Ја волим живост, не волим теорију, мени само да је имати праксу. Па, ко би с 21 годином, умјесто на базен, отишао суђење да прати?! Ми смо почели у канцеларији која је имала 18 m2. Годину и по дана мени није био проблем да стојим, ако није било мјеста када дођу странке.
Колику сам имао љубав, жељу. Данас када нам дођу приправници, ја то углавном не видим код њих. Било је код нас и борбе између најбољих. Нас правника из тих ранијих генерација има у многим градовима и институцијама. Било је много студената који су просто изгарали од жеље да заврше факултет, да буду дипломирани правници. Сви су се данас везали за право, сви имају додира са правом, да ли у државним или републичким органима власти, адвокатури и сл.
Често се бављење правима гледа и кроз материјалну димензију. Да ли се исплати бити добар правник?
У било чему да сте добри, то се мора материјализовати. Питање материјализације јесте само питање времена. Међутим, ако жудите да што прије узмете новац, мислим да ће вас то психички раздерати. Има стара изрека – све можеш, али не можеш све одмах! Горјети у жељи да за годину или двије направим... Може се само сагорјети. За све треба вријеме, па и да би створио правничко име. Раније, чини ми се, да би био судија окружног суда, морао си провести најмање седам година као судија основног суда, па онда, поред формалних услова, морао си добити и препоруку судијâ окружног суда који су твоје пресуде читали, па кад добијеш такву препоруку, тек се онда размишљало да се кандидујеш. А тек да би био судија врховног суда, требало је много, много тога.
Данас то иде много брже. Можете завршити права, стећи основне услове, три године након положеног правосудног испита можете постати судија, бити судија мјесец, три, пет и постати судија окружног суда. Ипак, мислим да за све треба вријеме!
То ћемо исписати златним словима, за све оне који данас не схватају значај такве поуке.
Зашто не схватају? Зато што гледају масовне медије, гледају Бреда Пита када је на врху популарности, али га не виде из времена када је тек почињао. Они виде неког адвоката или привредника баш у том тренутку. Стани, види шта је радио прије. Не може неко са двије године искуства имати једнако име као неко ко ради двадесет или тридесет година. Не може се бити истински успјешан и истински вриједан без великог животног и радног искуства!
Хвала Вам на одвојеном времену и свему изреченом. Увјерени смо да ће овај интервју помоћи многим нашим садашњим али и будућим студентима да се јасније опредијеле према свом правничком животу.
Да Вас срећа и здравље прате у приватном и професионалном животу!
